Zona novog optimizma, od 20 časova, na Gradskom trgu: "Radim, dakle (ne) postojim

Večeras se održava četvrta tribina u okviru "Zone Novog Optimizma" pod nazivom "Radim, dakle (ne) postojim", posvećena pitanjima radnih prava, ravnopravnosti polova i aktivizma. Na skupu, koji počinje u 20 časova na Gradskom trgu u Šapcu, govoriće:

Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika „VREME” i Grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama;
Sofija Mandić, pravnica;
Miomirka Mila Melank (SA), predstavnica u parlamentu BH;
Milica Lupšor, udruženje ROZA – Udruženje za radna prava žena Zrenjanin;
Marija Lukić, Brus;
Srđan Milošević, istoričar;
Dragan Milanović Pilac, sindikat „Nezavisnost“

Tribinu će moderirati : Milica Kravić Aksamit, novinarka RTV, emisija „Žena u kutiji”.

Govoreći o radu i radnim pravima, tribina će osvetliti i temu aktivizma – centralnu temu tribinskog programa – iz još jednog ugla. Da li je aktivizam na ulici svrsishodan, ako se ne govori o nebrojenim primerima kršenja ranih prava u Srbiji i regionu danas? Da li je moguće probuditi građansku svest u uslovima siromaštva? Kako se u današnjim uslovima boriti za radna prava, i kako je ta borba povezana sa drugim borbama – pre svega sa borbom za ženska prava?

Čini se da su danas u Srbiji mogućnosti za aktivizam vrlo ograničene. Osim teških uslova rada i vrlo niskih plata, poseban problem je što su ljudi ucenjeni svojim radnim mestima da budu lojalni vlasti ili poslodavcu. Bilo kakav vid pobune može da završi otpuštanjem, za šta imamo i sveže primere povezane sa protestima. Međutim, važno je postaviti pitanje koliko sve to ima veze samo sa našom političkom situacijom, a koliko sa neoliberalizmom kao vladajućom paradigmom na globalnom nivou.

Na tribini će se govoriti o nekim od brojnih primera kršenja radnih prava u Srbiji, a posebna pažnja biće posvećena primerima seksualnog zlostavljanja na radnom mestu, kao i specifičnim celokupno lošem položaju žena u procesu rada.

Pored mapiranja problema, sa sagovornicama/cima razgovaraćemo o njihovom radu i aktivizmu kao o dobrim primerima borbe za promene, kao i o važnosti aktivističkog povezivanja i solidarnosti danas.

Kakav nam je aktivizam u budućnosti potreban kako bi do suštinskih promena zaista došlo? Ima li borbe bez solidarnosti ?